Горан Николић, “Свакодневне економске заблуде”, Архипелаг, Институт за европске студије, Београд 2021.

Горан Николић, “Свакодневне економске заблуде”, Архипелаг, Институт за европске студије, Београд 2021.

Из Увода:

Када похађамо школу или државни универзитет ми смо у социјализму, када почнемо да радимо вероватно је да ћемо се наћи у капитализму. Друмови којима путујемо ка послу су подсетник на социјалистички аспект нашег друштва, као и болнице у које на жалост са протоком времена, посебно у пензији, морамо све чешће ићи. Продавница у којој купујемо потрепштине је део оног капиталистичког у нашем друштву, док су норме и стандарди који спречавају да се у њој продаје роба сумњивог квалитета добрим делом последица напора државе да, у интересу здравља популације, наметне ригорозне прописе компанијама.

Друштво у којем живимо у основи је капиталистичко, али са многим нормама социјализма, које су постале све присутније након Другог светског рата, и који ће се извесно увећавати након криза 2008 и 2020.

Овде ваља подсетити да су и капитализам и социјализам термини који су првобитно замишљени са истом сврхом: да се створи децентрализовани систем расподеле у којем се могу испунити спонтане потребе и жеље. И како је пракса показала, оба приступа постају деструктивна када производе прекомерну концентрацију моћи (било да су то комунистички апаратчици или прегломазне и свемоћне корпорације, са снажним лобистичким утицајем на политику). Са данашњим технологијама може се замислити хибридни систем, који ће узети најбоље из оба, на задовољство огромног дела човечанства и у пракси ми већ живимо у некој врсти хибридног система.

Индикативно је да је стара социјалистичка тврдња да би централизовано (социјално) планирање омогућило ефикаснију алокацију ресурса била оправдано деценијама одбацивана, у најмању руку због емпиријске неутемељености. Ипак, социјалистички планери су већ од 1920-их тврдили да ће будући напредак у рачунарству затворити јаз у знању коригујући несавршеност човека као доносиоца одлука и релативизовати значај тзв. невидљиве руке тржишта као алокатора ресурса. Данас смо коначно у времену у ком рачунари могу да обраде далеко више информација него што се то може кроз рационалне интеракције тржишних субјеката. Наиме, алгоритми вештачке интелигенције брзо су прешли пут од победа на светским шаховским шампионима до писања поезије. Питање је логично: зашто не би могли да буду у стању да побољшају функционисање тржишта? Одговор се чини јасним, али ће они који су заинтересовани за статус кво – светска плутократија и политичке елите – учинити све да све врло мало учини на промоцији оваквог начин посматрања ствари.

Базични друштвени односи су економски условљени (који су опет доминантно узроковани дистрибуцијом моћи), али економија није све и она заправо обликује нашу свакодневицу мање него што се то многим чини. Стварност несумњиво јесте дубоко преплетена економијом, али сводити друштвене односе на њихов економски аспект је дубоко погрешно. У том смислу, две идеологије (дефинисане по чувеном израелском историчару Јувалу Харарију, писцу планетарног бестселера Sapiens, дакле у најширем могућем смислу), које поред капитализма (са поменутим елементима социјализма) највише опредељују свакодневницу огромне већине нас су национализам и религија. Дакле, живот сваке индивидуе на целој планети базично је детерминисан друштвеним системом у коме скоро сви функционишемо (са компанијама које су његов главни носилац, које су снажно легално штићене и практично економски субвенционисане кроз наметнута правила монетарне, фискалне, и регулаторне политике), земљом у којој живимо, и у мањој мери богом коме са клањамо (из све социјалне норме које религије подразумевају).

Претходно наведена формулација вероватно већини од вас није тако блиска и можда вам је чак контраинтуитивна. Разлог је веома једноставан. Наиме, ми смо научени да поменуте ‘идеологије’ прихватамо као природне или богом дане. Нпр. учени смо о тзв. природним законима тржишта или невидљивој руци тржишта. Нација и религија се до те мере неупитни да се иначе позната теза о социјалним конструктима (која интересантно потенцира нацију али не и капитализам као тако нешто), чини као нешто апстрактно, удаљено или погрешно. Међутим, свет у коме функционишемо заправо је базично заснован на конструктима, односно измишљеним заједницама или боговима, и посебно вери у новац, да би без тих корисних заблуда наш иначе висок ниво социјалне кохезије и мање-више несметан живот већине од скоро осам милијарди homo sapiens-а био потпуно ометен. Они који су на врху пирамиде (или ‘ланца исхране’) улажу огромне напоре да систем вредности у коме свакодневно оперишемо схватимо као безалтернативан. Тржишне силе се представљају као природне, владари као носиоци неприкосновене воље народе, религиозни оци као морално непогрешиви, законодавни систем као једини могућ и наравно правичан. Сумња у систем је практично онемогућена јер су људи фактички дириговани поменутим идеологијама. Ипак, овде треба додати и чињеницу да би људи без вере у заједничке вредности, које су током своје когнитивне и културне еволуције сами измислили да креирали осећај повезаности (наиме, заједница већа од 150 индивидуа је практично немогућа за управљање без барем религијског оправдања), били у перманентним међусобним конфликтима. То би врло лако могло довести до несагледивих последица које би или довеле до нестанка врсте или до њене маргинализације у ширем животињском свету, слично нашим најближим рођацима – шимпанзама.

Управо је први део ове књиге (‘’После капитализма’’) посвећен разоткривању ових корисних лажи које одржавају наше социјално ткиво. У првом тексту главна тема нам је како реформисати капитализам, односно уткати у њега више социјалдемократије. Потом покушавамо да одгонетнемо зашто је национализам најмоћнија идеологија данашњице али и зашто његов често популистички карактер национализам занемарује тему неправедне економске прерасподеле. Поглавље завршавамо надом у бољег човека, односно освртом на мишљења аутора који сматрају да је човек пре инхерентно дарежљив и широкогруд него себичан и саможив.

У другом делу монографије осврћемо се на вечите српске недоумице: Зашто с неистине у ЕУ опасне за Србију; Kолико су заправо Срби агресивни; да ли је наша земља заиста богата природним ресурсима; колико економија утиче на резултате избора; колика је доходовна неједнакост међу Србима. Повезано са претходним, а имајући и виду суморну демографију, покушавамо да дамо одговор како се припремити за живот у долазећем друштву старих и пројектујемо просечни доходак и плате у нашој земљи у 2040.

Трећи део монографије (‘’Велика дискутабилна питања’’) проблематизује једну стару недоумицу: Да ли исплативо бити добар, и једну релативно нову: да ли инвестиције у путну инфраструктуру заиста подижу економски раст?. Након текста: Илузија о економској пропулзивности услужног сектора, књигу завршавамо са темом: Да ли ће наша деца заиста плаћати дугове садашње генерације. После овог поглавља дат је преглед коришћених извора (литература). Значајан део текстова фактичка последица ангажмана аутора на пројекту у оквиру Института за европске студије.